Основне информације о интелектуалној својини

ИНТЕЛЕКТУАЛНА СВОЈИНА

1. Шта је то интелектуална својина?

Термин „интелектуална својина“ подразумева различите креације ума за која су призната власничка права. У креације ума могу спадати проналасци, књижевна и уметничка дела, као и симболи, имена, слике и дизајни. Закони који важе у области интелектуалне својине пружају ексклузивна права на различита нематеријална добра, попут музичких, књижевних и уметничких дела; изума, фраза, симбола, дизајна, итд.

2. Шта обухвата интелектуална својина?

Интелектуална својина обухвата различите облике оригиналних креација – од музичких дела до машина и може се куповати, користити и продавати.

Интелектуалну својину најчешће делимо у две засебне категорије – у индустријску својину и ауторска и сродна права. Индустријска својина обухвата патенте, жигове, индустријске дизајне, ознаке географског порекла, биљне сорте и топографије полупроводничких производа, док ауторска и сродна права подразумевају књижевна и уметничка дела, попут романа, песама, филмова, музичких дела, цртежа, фотографија, скулптура, архитектонских здања, итд. Између осталог, у ову другу групу спадају и права извођача, произвођача фонограма, као и права емитера радио и телевизијских програма.

У последње време све већи значај има и тзв. "мека" интелектуална својина, која обухвата различита знања и искуства, пословне тајне и друге поверљиве информације. Заштита ових облика интелектуалне својине се путем уговорних обавеза са запосленима или трећим странама иницира од стране самих организација.

Сазнајте више о појединачним правима интелектуалне својине кликом на следеће линкове:

- патенти
- жигови
- индустријски дизајн
- ознаке географског порекла
- топографије полупроводничких производа
- ауторско и сродна права

3. Да ли је заштита интелектуалне својине иста у свим земљама?

Није у потпуности. Међутим, заштита интелектуалне својине представља једно од најхармонизованијих правних подручја у свету. Законодавства у овој области су у већини држава света заснована на истим начелима. Република Србија је потписник бројних међународних уговора у области интелектуалне својине, којима се регулишу одређени међудржавни аспекти при заштити права интелектуалне својине. Колику важност област интелектуалне својине ужива у међународној заједници доказује постојање Светске организације за интелектуалну својину са седиштем у Женеви (WIPO), која обавља функције у виду специјализоване установе Уједињених нација.


ВРЕДНОСТ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ

1. Колико вреди интелектуална својина?

Патент, жиг, дизајн, пословна тајна, као и други облици интелектуалне својине, могу поседовати одређену тржишну вредност. Питање одређивања вредности интелектуалне својине је данас од велике важности, будући да се процењује да нематеријална актива, са интелектуалном својином као својим саставним делом, данас чини чак око 75-80% тржишне вредности предузећа.

Међутим, одређивање тржишне вредности интелектуалне својине не представља лак задатак. Тржиште права интелектуалне својине нема задовољавајућу ликвидност и не пружа довољно информација како би се процес вредновања олакшао. Поред тржишних услова, вредност одређеног права интелектуалне својине условљена је и различитим карактеристикама самог права интелектуалне својине, као и његовим предностима и недостацима. На пример, бројна истраживања показују да је вредност патента обично већа у случајевима када је сам патент део већег портфолија, односно сродне групе патената у одређеној технолошкој области.

Потребно је истаћи да Завод за интелектуалну својину не спроводи квантитативно вредновање права интелектуалне својине, али је активан у едукативним напорима у овој области.

2. Због чега је потребно вредновати интелектуалну својину?

Менаџмент настоји да открије вредност права интелектуалне својине, исто као што жели да одреди вредност својих материјалних средстава, а у циљу ефикасног управљања и контроле целокупне активе предузећа.

Разлози и мотиви за одређивање вредности различитих права интелектуалне својине могу бити вишеструки. Најчешће, организације желе да дођу до вредности одређеног патента, жига или другог права интелектуалне својине у процесу одређивања вредности својих производа и услуга, али и вредновања целокупног пословања компаније, нарочито када су у питању сложене трансакције, преноси права путем лиценцирања или купопродаје, или поступци спајања и припајања фирми, односно њихове купопродаје или преузимања. У том погледу, веома је важно што прецизније одредити колико вреде права интелектуалне својине, будући да она почивају на дугодошњем искуству, знању и креативним напорима запослених у компанији.

Поред тога, одређивање вредности интелектуалне својине може помоћи у прикупљању финансијских средстава од стране банака, фондова, осигуравајућих кућа и других институција, као и у решавању потенцијалних спорова око права интелектуалне својине. Пореско планирање и пореско усклађивање, као и екстерно извештавање такође могу бити разлог због којих предузећа одређују вредност својој интелектуалној својини.

3. Који фактори утичу на вредност интелектуалне својине?

Фактори који утичу на вредност интелектуалне својине могу бити тржишно учешће производа у чијој је основи дато право интелектуалне својине, баријере за улазак на одређено тржиште, потенцијал за профитабилност, пројекције раста, економски живот, однос права интелектуалне својине и других производа у асортиману фирме и слично.

Поред тржишних услова, на вредност интелектуалне својине утичу и бројни други фактори: трајање важности права интелектуалне својине, обим за који је заштита добијена (нпр, код патената се то очитава у патентним захтевима, а код жигова у броју класа у којима је заштита добијена), развијеност технолошке области (нарочито ако је у питању патент), могућности издавања лиценце, статус у погледу одржавања права, итд.

4. Како се одређује вредност интелектуалне својине?

Рачуноводствене методе којима се вреднују нематеријална средства, у које спадају и права интелектуалне својине, деле се на методе са тржишним (market-based), трошковним (cost-based) и доходовним приступом (income-based).

Основна разлика ових метода је у полазишту за одређивање вредности. У одређивању вредности путем тржишног приступа полази се од поређења са сродним трансакцијама на тржишту, при чему није увек лако пронаћи жељену трансакцију. Трошковни приступ се базира на трошковима замене/репродукције, као и историјским трошковима, узимајући пре свега у обзир трошкове израде одређеног производа. Недостатак овог приступа је у томе што се често занемарују потенцијални приходи на бази коришћења предмета интелектуалне својине у будућем периоду. Да би се то избегло, у пракси (нарочито у погледу патената) се најчешће користи доходовни приступ, будући да се њиме полази од предвиђања будућих прихода, уз коришћење дисконтне стопе.



КОМЕРЦИЈАЛИЗАЦИЈА ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ

1. Шта је комерцијализација интелектуалне својине?

Комерцијализација ИС представља економско искоришћавање проналаска, робне марке, дизајна итд. од чега проналазач, aутор, дизајнер или носилац права ИС остварује добит или други економски еквивалент.

Да би се уопште разматрала комерцијализација ИС, неопходно је да је претходно спроведен поступак регистрације патента, жига, индустријског дизајна, или да је поднета пријава за регистрацију ових права. Поред тога, комерцијализација права ИС захтева:

1. време
2. изворе финансирања
3. креативне и иновативне напоре
4. истрајност и упорност
5. јасан циљ

Имајући у виду да од предузимања многих пословних активности зависи успешност комерцијализације, она са собом носи одређени ризик. Стога се комерцијализаци треба посветити на темељан и добро испланиран начин, имајући у вид циљ који се у пословању жели постићи.

2. Који су начини комерцијализације интелектуалне својине?

Поред самосталног искоришћавања ИС од стране проналазача, дизајнера, аутора (или носиоца права) комерцијализација обухвата:

1. пренос права ИС;
2. пренос коришћења права ИС (лиценцирање, франшизинг, итд).

3. Шта представља пренос права интелектуалне својине?

Пренос права ИС је поступак којим друго лице (стицалац) постаје носилац права ИС која су припадала преносиоцу. Може бити без накнаде, али најчешћи је случај да је стицалац обавезан да плати одређени износ новца. Основ може бити уговор о преносу, наслеђивање, статусна промена, судска или административна одлука. Пренос се уписује у регистар Завода. Од тог тренутка уговор производи правна дејства према трећим лицима (на тај начин се информишу сва трећа лица, укључујући и органе за спровођење права). Тиме се стицалац активно легитимише за предузимање радњи као што је тужба за повреду права ИС.

Уговор као основ за пренос права представља сагласност воља преносиоца и стицаоца. Уговор се саставља у писаној форми и мора да садржи: дан закључења, име и презиме или пословно име, пребивалиште или боравиште, односно седиште уговорних страна, број пријаве за признање права или регистарски број права, и висину накнаде, ако је уговорена.

Приликом закључења овог уговора требало би водити рачуна о следећем:

- преносилац тренутком преноса права ИС није више носилац (власник) права које је предмет преноса. Самим тим, преносилац не сноси трошкове у вези са одржавањем права (плаћање таксе и сл.), нити ризик у вези са престанком права или са неуспехом проналаска, дизајна, жига на тржишту;

- преносилац није обавезан да пружа било које информације или помоћ у вези са предметом преноса или да прати начин његовог искоришћавања;

- понекад сами услови у којима се врши избор између преноса и лиценце могу бити у корист преноса – нпр. уколико патентирани производ бележи успехе на тржишту, али не још задуго; уколико стицалац жели да својим производима и патентном портфолију дода и ово право ИС;

- пренос не даје могућност за учествовање у добити од коришћења проналаска, дизајна или жига. Када је пренос извршен, преносилац не стиче добит уколико се покаже да је проналазак кориснији и успешнији него што се то очекивало. Преносилац би требало да прихвати чињеницу да купац (стицалац) његовог патента може остварити много већи профит у односу на износ који је он добио као накнаду за пренос;

- када је рач о патенту или индустријском дизајну, постоји ризик да патент или дизајн који су предмет преноса никада не буду успешно комерцијализовани или буду неуспешни на тржишту зато што преносиоцу није дата могућност да учествује у његовој експлоатацији. Уколико преносилац жели да задражи право на коришћење проналаска, то може бити остварено давањем лиценце од стране стицаоца (новог власника патента).



ЛИЦЕНЦА

1. Шта је лиценцирање интелектуалне својине?

Лиценцирање представља давање овлашћења другом лицу да користи вашу ИС (патент, индустријски дизајн, жиг, ауторско право…) У супротном, без овлашћења, то друго лице би чинило повреду права.

Лице које даје овлашћење је давалац лиценце (најчешће је то носилац патента, жига, итд.), а лице које стиче право коришћења је стицалац лиценце.

Захваљујући лиценци олакшан је промет права на коришћењe патентата, жигова, индустријског дизајна. Лиценцирање ствара извор прихода, дистрибуира технологију (или робну марку) широј групи корисника и потенцијалних предузетника и делује као катализатор за даљи развој и комерцијализацију.

2. Које врсте лиценци постоје?

Разликујемо:
- искључиву лиценцу, где стицалац лиценце стиче искључиво право искоришћавања предмета лиценце (ни сам власник не може искоришћавати предмет лиценце);
- неискључиву лиценцу, где више стицалаца лиценце има право да искоришћава предмет лиценце;
- подлиценцу, где стицалац искључиве лиценце уступљује другоме право искоришћавања предмета лиценце.

3. Које су предности лиценцирања за даваоца лиценце?

Давалац лиценце (компанија не може или не жели да буде укључена у производњу производа), може имати користи од давања лиценце за технологије ослањајући се на боље производне капацитете, распоређеност продајних пунктова, локално знање и управљање и друга знања једног или више партнера. Затим, давалац лиценце као носилац жига може да избегне престанак жига због некоришћења тако што ће жиг за све или за неке робе и услуге да користи друго лице.

Поред наведеног, давалац лиценце:
- задржава власништво над ИС и остварује економску добит (нпр. у облику лиценцне накнаде);
- може улагати остварене приходе од лиценце у развој и рекламирање својих производа;
- добија помоћ у потенцијалној комерцијализацији своје технологије или експанзији текућих активности на нова тржишта;
- диверсификује ризик пословања са предметом лиценце.

Давање лиценце може се искористити за добијање приступа новим тржиштима, која би иначе била недостижна. Корисник лиценце може пристати да изврши све адаптације неопходне за излазак на инострана тржишта, међу којима су превођење налепница и упутстава, или модификације робе да би она била у складу са локалним законима и прописима, као и прилагођавање маркетинга. Нормално, корисник лиценце ће бити у потпуности одговоран за локалну производњу, локализацију, логистику и дистрибуцију. Такође, пожељно је да давалац лиценце буде уверен у репутацију и знање корисника лиценце.

У случају постојања повреде права, на основу уговора о лиценци, страна у спору може постати пословни партнер (тако може избећи високе трошкове и неизвестан исход парнице).

Када је реч о лиценцирању патента (пријаве патента), уговором се може предвидети да стицалац лиценце сноси трошкове одржавања патента. Потребно је такође истаћи да носилац патента може да постане власник или стицалац лиценце за унапређења која настану у вези са коришћењем патента (уколико је тако уговорено).

Након престанка уговора о лиценци, давалац лиценце, као носилац права поново стиче сва права у вези са предеметом лиценце. Лиценцирање може бити предност за будућу сарадњу између даваоца и стицаоца лиценце, што може довести до нових уговора о лиценци.

4. Које су предности лиценцирања за стицаоца лиценце?

Стицалац лиценце користи већ разрађену и испитану технологију даваоца лиценце, чиме смањује ризик (време и новац) изласка на тржиште са иновативном технологијом или препознатљивом робном марком или дизајном. Он овим уговором такође користи имиџ и репутацију даваоца лиценце.

Компанија која можда нема ресурсе да врши властита истраживања и развој, може на основу лиценцирања да добије приступ техничким достигнућима која су неопходна да би се добили нови или савршенији производи.

Лиценца доприноси одржавању и развоју позиције компаније на тржишту која је већ добро утврђена, али је угрожена новим дизајном или производним методом. Праћење трендова изискује велика улгања и трошкове, те би стицањем лиценце они могли бити минимализовани. Добар лиценцни уговор може представљати катализатор за формирање дугорочније стратешке сарадње између даваоца и стицаоца лиценце.

5. Како се лиценцирање правно регулише?

Законом о облигационим односима и појединим законима у вези са интелектуалном својином и научноистраживачком делатношћу. Давалац лиценце се уговором о лиценци обавезује да стицаоцу лиценце уступи, у целини или делимично, право искоришћавања проналаска, техничког знања и искуства, жига, индустријског дизајна, док се стицалац лиценце обавезује да му за то плати одређену накнаду.

* Упис у регистар Завода
Од тренутка уписа у регистар Завода, уговор о лиценци производи правна дејства према трећим лицима (на тај начин се информишу сва трећа лица, укључујући и органе за спровођење права). Тиме се стицалац лиценце активно легитимише за предузимање радњи као што је тужба за повреду права ИС и слично.

6. Како се воде преговори о лиценци?

Преговори о лиценци могу бити напорни и дуготрајни. Пре закључивања уговора о лиценци, препоручљиво је испитати тржиште у вези са жиговима, патентима или другим правима ИС која су предмет лиценце, као и потенцијалне користи од лиценцирања за сопствену фирму, али и за другу уговорну страну.

Ако сте давалац лиценце, требало би да размислите о профиту који желите остварити на основу лиценце коју дајете. Да ли желите да вам одмах буде исплаћена укупна сума (или периодично уговорени износ новца) или желите неки други вид економске користи, или желите оба? Такође, можда ћете желети и да финансијски подржите стицаоца лиценце, зарад вишег циља.

Давалац лиценце би требало да размисли о томе да ли жели да са стицаоцем лиценце закључи уговор о чувању поверљивих информација (non-disclosure или confidentiality agreement). Ово је посебно важно када је реч о патентибилним проналасцима, будући да рано откривање информација може угрозити патентирање. Ова врста уговора може бити веома важна када се ИС може заштитити ако се чува као поверљива (као што је то случај са пословном тајном). Разлози за закључивање оваквих уговора је и чињеница да корисник лиценце може временом постати и конкурент даваоца лиценце, опремљен адекватним знањем и искуством.

За корисника лиценце је важно да зна да давалац лиценце у неким случајевима одлучује да приликом издавања лиценце пружа и маркетинг подршку, како би се уверио да ће производ бити пласиран на тржиште на адекватан начин.

Уговорне стране би требало да провере да ли је давалац лиценце носилац права и да ли има право да дâ лиценцу, као и да ли је већ неком другом лицу дата лиценца. Завод за интелектуалну својину води регистре пријава за признање права и признатих права, те се ове информације могу добити од Завода.

Истичемо да Завод за интелектуалну својину не пружа стручне консултације у погледу лиценце и поступка лиценцирања, већ се бави едукацијом, информисањем и вођењем регистара у овој области.

За више информација о уговорима о поверљивости можете посетити нашу страницу "Модели уговора" (линк).

7. О чему је још потребно водити рачуна приликом уговарања споразума о лиценцирању?

- Уговорне стране
Важно је прецизно одредити уговорне стране, као и представнике уговорних страна, будући да се дешава да уговор буде неважећи због недостатка правне и пословне способности. Такође, потребно је проверити да ли је преносилац права заиста власник патента, жига, или другог права које се преноси.

- Предмет лиценце
Неопходно је тачно дефинисати предмет лиценце (регистарски број пријаве за признање патента, жига, или другог права ИС; или регистарски број патента, жига, или другог права ИС; навести да ли се преноси право у целини или у одређеном обиму и за одређену намену; истаћи област у којој ће се вршити искоришћавање; да ли се уз патент преноси и know-how, пословне тајне и поверљиве информације, листе клијената, маркетинг анализе; и сл). Посебно је потребно бити обазрив у вези са дефинисањем права и обавеза када се преноси право коришћења проналаска који још увек није спреман за тржиште, нпр. нису извршена клиничка испитивања или није извршено рекламирање

- Просторно и временско ограничење у уговору о лиценци
Уговором се може дефинисати и територија једне земље на којој ће се искоришћавати предмет лиценце. То може бити само територија за коју је право регистровано, будући да нико не може на другог да пренесе више права него што поседује. Уговорне стране се могу споразумети око тога колико ће трајати предмет лиценце, али не дуже од трајања самог права које се преноси.

За уговоре о лиценци и преносу права интелектуалне својине можете погледати нашу страницу "Модели уговора" (линк).


Најчешћа питања

Уколико сте заинтересовани за неко посебно право интелектуалне својине, молимо Вас да кликнете на један од следећих линкова:

- Патенти
- Жигови
- Индустријски дизајн
- Ознаке географског порекла
- Топографије полупроводничких производа
- Ауторско и сродна права