Најцитиранији српски научник, грађевински инжењер и изумитељ у области грађевинарства. Целог живота паралелно се бавио науком и техником, а највише је запамћен по доприносу у области астрономске теорије и климатологије. У прилог томе говори и податак да је НАСА Милутина Миланковића сврстала међу 15 умова свих времена који су се бавили планетом, док су научници Совјетске академије дали његово име једном кратеру на Месецу. Као грађевински инжењер прославио се патентима за систем градње армиранобетонских таваница са топлотном и звучном изолацијом назван „Миланковић-Кројц“, који су настали док је радио у бечким фирмама од 1905. до 1909. године.
Био је први Србин са највишим научним звањем доктора техничких наука, које је стекао 1904. године на Техничком факултету у Бечу, ванредни професор примењене математике и редован професор небеске механике на Универзитету у Београду, декан Филозофског факултета, пионир у ракетном инжињерству, потпредседник САНУ у три мандата, директор Астрономске опсерваторије у Београду, реоснивач Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније.
У различитим државама регистровао је седам патената из области грађевинарства у периоду 1905-1918. године, сам или са колегом Теодором Кројцом. Осми, последњи патент под називом „Противаеропланско топовско зрно“, регистровао је у Југославији на основу пријаве из 1933. године. Листу са свим патентима Милутина Миланковића можете погледати овде. Током професорске каријере остао је веран свом првом животном позиву – грађевинарству, јер је као конструктор, статичар и супервизор радио на низу грађевинских објеката од армираног бетона широм Југославије.
